Intervju: Filip Markovinović, selektor festivala

Tu smo zbog autora i publike, a i nama je zabavno

Danas počinje 15. Filmski front u Kulturnom centru Novog Sada. Tom prilikom razgovarali smo sa selektorom Filipom Markovinovićem.

Šta karakteriše ovogodišnju selekciju?

Ove godine, u odnosu na prethodne, selekcija je obimnija u regionalnom delu. Ideja je da Filmski front pre svega bude festival koji će biti prepoznatljiv u regionu, pa je ta selekcija malo i favorizovana. Ove godine je to još veći slučaj, zato što je najveći broj filmova pristigao iz Srbije, ovo je prva godina da imamo tu situaciju. Ta selekcija je proširena, postoji i specijalni program. Doživljavamo neku vrstu procvata domaćeg filma. Pre svega, tu su studentski radovi, koji se sada rade na nekom malo većem nivou, pošto su sufinansirani, imaju budžet, i to se oseti. U regionu je slična situacija, zato što je odmah za jedan film manje stiglo filmova iz Hrvatske. To je posledica toga što su Hrvatski audiovizuelni centar, kao i Filmski centar Srbije krenuli da izdvajaju sredstva za završne studentske radove, i da se više radi baš u domenu kratkog filma. Filmski centar Srbije je to krenuo da radi 2015., i sada je realan rok kada će početi da bude vidljivo ono što je rađeno u poslednje dve godine. Makedonija je dosta iznenadila svojim filmovima, vidi se da se dosta u to ulaže, dok se takođe vidi da se u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori ne ulaže. Kod slovenaca je sve standardno. Ozbiljnija je domaća selekcija ove godine, i približava se stranoj. To je u početku i bio cilj, da se prezentuju radovi domaćih autora koji dolaze, pa da se to uporedi sa stanjem u regionu, potom sa međunarodnom selekcijom. U jednom momentu smo razdvojili te dve selekcije, zato što je međunarodna mnogo odskakala od domaće, domaća bila tehnički loše izvedena, u nikakvim produkcionim uslovima. Sada se te dve stvari približavaju, i ne postoji više neka velika razlika.

U intervjuu pre dve godine rekli ste da Filmski front od underground-a ide ka mainstream-u. Gde se sada nalazi? Da li to odlučuje trenutna struja pristiglih filmova?

U principu, mi pratimo. U momentu kada je Front nastao, taj vid produkcije je bio dominantan. To su bili lo-fi filmovi, koje su pravili ljudi kod kuće na svojim računarima, to je bila amaterska produkcija, tu i tamo se izdvajao neko sa malo većim ambicijama. Posle toga, ta ekipa je krenula da radi ozbiljnije, pa je i festival to ispratio, i sada dolazimo do toga da se radi ozbiljno, produkcija ulazi u neke normalne tokove. Samim time i koncepcija programa to mora da prati. Jednostavno, onakvih filmova koje smo imali 2002., 2003., više nemamo. To se preselilo u neku sferu YouTube klipova i ostalo je nešto drugo. Cela situacija se menja, pa tako i festival. Jer tu smo pre svega zbog filmskih autora, pa zbog publike, a i nama je zabavno.

Kako izgleda proces selektovanja filmova za festival? Da li je zaista dovoljan samo isečak iz filma da bi procenili da li ga želite na festivalu?

U nekim slučajevima da. Pre dve godine smo imali situaciju gde je bilo više od 4000 filmova, i to je fizički nemoguće pogledati za godinu dana. Onda idem metodom brzog uzorka. Obično je prvih 50-100 filmova koji se pogledaju ključno, jer tu se već izdvoji nekih 10-15 koji su kvalitetni. Ono što pogledam kasnije, upoređujem sa time što sam već video - da li je bolje ili nije. Ako su slični, koji je bolji od ta dva, i koji onda ulazi u selekciju. Ove godine imamo situaciju da učesnici koji su prijavljivali filmove za stranu selekciju plaćaju kotizaciju. Front je do sada bio potpuno besplatan, a ove godine smo uveli da stranci moraju ipak da plate neki simboličan iznos, 5 ili 10 dolara, na kraju oni koji su baš zakasnili plaćaju 15. Ali samim time, taj prvi krug selekcije su uradili sami autori, kada su došli u situaciju da razmisle da li njihov film vredi 10 dolara. Odlučili su da li da ga prijave ili ne. Tako da, umesto 4000, ove godine je bilo 400 filmova prijavljeno u stranoj selekciji. Sa druge strane, kvalitet tih filmova je daleko veći, i skoro polovina je mogla da uđe u selekciju. Ali, onda stižu sledeći kriterijumi, razmišlja se o celini programa, treba da budu jednako zastupljeni svi žanrovi. Kratki igrani ipak preteže u celoj toj situaciji. Potom, gleda se da ne budu samo dugački filmovi, nego da unesemo dinamiku izborom nekih kraćih. Kada se izaberu filmovi koji odgovaraju po kvalitetu, onda se sklapa program.

Na FIilmskom frontu postoji malo ograničenja - gledamo igrane, dokumentarne, animirane i eksperimentalne filmove. Da li festival treba da ima svoj tip filma da bi bio uspešan?

Postoje festivali koji su tematski određeni, najčešće oni koji se bave ekologijom, ljudskim pravima, ženskim pitanjima i slično, ali mi jednostavno nismo krenuli iz neke aktivističke priče, nego se pre svega bavimo filmom. Kakav bi festival nama bio potreban, kao autorima i nekome ko radi na filmu. U tom smislu, tema festivala je otvorena, i svi ti filmski žanrovi dolaze u obzir, sve je dopušteno. Jedino imamo ograničenje što se tiče trajanja.

Da li postoji nešto što svesno tražite ili izbegavate prilikom odabira filmova?

To je čudno, kako ta stvar diše. Postoje u određenim godinama određene teme kojima se dobar deo filmova bavi. Ove godine su to neki porodični odnosi. Ima puno filmova koji se bave odnosima majka - ćerka, otac - sin i slično, to su filmovi koji stižu iz različitih delova sveta - Finske, Islanda, Rusije, Španije. Ne znam šta je to što određuje temu, verovatno postoji neko globalno pomeranje, uticaji koji važe za sve zemlje. U stranoj selekciji su filmovi iz svih delova sveta - imamo film iz Bahreina, Makaa, Urugvaja... Široka je lepeza zemalja koje učestvuju, a sami filmovi nisu toliko različiti. Verovatno su mediji i globalizacija uzeli svoje. Da li postoji određena tematika? Ne. Milism, uvek se traže filmovi koji imaju neku ličnu notu, oni imaju prednost, kada se oseti da tema koja se u filmu razmatra lično pogađa autora, to je ključno. Da film nije snimljen da bi ličilo na neki komercijalni, ili art film, nego da postoji potreba.

Koji film ste pogledali najviše puta u životu?

U određenim fazama sam gledao određene filmove. Recimo, gledao sam više puta Antonioniev Blow Up, u sledećoj fazi Vendersovo Nebo nad Berlinom, pa sam gledao Trainspotting, isto jedno 7-8 puta, zatim Linčov Lost highway, kao i Plavi somot. Mada, to sa ponavljanjem sam više radio ranije. Sada je veći broj filmova dostupan pa nemam tu potrebu.

Koliko Vam se promenio ukus kroz godine, i samim tim selekcija na Frontu?

Ja sam oduvek više naginjao nekoj, uslovno mogu reći, američkoj produkciji. Volim kada film ima priču, kada postoji prvi sloj u filmu koji je jasan i jasno vođen, a da onda to u drugom ili trećem sloju ima neku dublju poruku. U tom smislu me malo odbijaju art filmovi koji su hermetični, i nekako mi se čini da im je to i osnovni cilj, da budu hermetični, nerazumljivi, ali ima i ko to voli. To se nije menjalo. Naravno u određenim fazama postoje filmovi koji se pojavljuju, ali u glavnom su to više ti američki filmovi.

Da li postoji neki film na koji treba da posebno obratimo pažnju ove godine?

Gledajte sve! Čak i specijalni programi su odlični. Postoji program horor filmova koji nisam ja selektovao, nego je glavna šefica Nina uradila selekciju, to je specijal povodom Noći veštica koji je odličan. Pokazuje da u kratkom filmu može da se radi i taj žanr, da se napravi napetost i izgradi atmosfera. Naravno, tu su domaća i strana selekcija. Ako više naginjete zabavi, dođite na strane, a ako pak volite ozbiljnije filmove, dođite na domaće. Svakako i domaća specijalna nije ništa manje vredna od ovih što su u glavnoj selekciji. Imamo pretpremijeru filma Jedne zvezdane noći koji je rađen u izvršnoj produkciji Kino kluba Novi Sad, i premijeru filma Žbir Marka Tešovića, koji je inače prvi pobednik Filmskog fronta. To je sve u petak u 18h, vredi doći ranije.

Kada smatrate filmski festival uspešnim?

Kada nas niko ne tuče posle projekcije (smeh). Dešavale su se razne tehničke nepogode tokom različitih festivala. Ali, u principu, festival je uspešan kada ga publika poseti bar u pristojnoj do velikoj meri. Uvek je lepo kada neko od gostiju dođe i nekoga upoznaš, kada su žurke dobre i uspeju. Žurke su ključ svakog filmskog festivala, tek tamo se uspostavlja kontakt, ljudi se malo opuste i upoznaju međusobno. Kada ima gostiju sa strane, onda se tu dešavaju prave stvari.

Čemu se najviše radujete na ovogodišnjem Frontu?

Najviše me raduje što više ne učestvujem u organizaciji, ja se sada bavim selekcijom, tim finim delom posla, dok ostalo obavlja vrlo odgovoran tim filmskih radnica koje to sve drže pod kontrolom. Raduje me što organizaciona stvar samim tim i napreduje. Od momenta kada smo se povukli, stariji deo ekipe, organizacija je krenula bolje da funkcioniše. Jednostavno, posle nekog vremena, dođe i do zasićenja, tako da je ta promena dobro došla.

Moto ovogodišnjeg festivala je No signal. Kakve su prognoze za budućnost i načini opstanka u ovakvom vremenu?

To je jako teško predvideti. Taj sistem finansiranja kod nas, bukvalno možeš gledati u pasulj da li ćeš dobiti sredstva ili ne. Ono što je zapravo poražavajuće jeste to što ne postoji nikakvo pravilo - ako uradiš dobro festival jedne godine i finansiran si, ne znači da ćeš i naredne godine biti opet finansiran od strane grada, pokrajine, republike. To je tako od samog početka festivala. Trebalo je nekoliko godina da front uopšte uđe u neko razmatranje, da se finansije dobiju. Ima nekih fantastičnih skokova, recimo festival 2010. je imao prilično veliki budžet, a 2011. nikakav. Ne postoji neki realan razlog zašto je to tako ove godine, a zašto ne. To je kod nas posledica nepostojanja nekoga ko malo ozbiljnije to prati, radi evaluaciju projekata koji su odabrani, u smislu da je prisutan na njima i da zaista vidi šta je tu. Nadam se da će front od sledeće godine da se vrati u neke stabilnije izvore finansiranja, pošto je ove godine praktično podrška stigla samo od republike, i od autora filmova koji su nas izvukli dobrim delom. Tu su i neki komercijalni sponzori, što je isto novina. Uspevamo da zahvatimo i taj tržišni deo priče, ali nadamo se da institucionalna podrška neće izostati, pa da će sve moći da bude bolje, vidljivije, i najbitinije sa više gostiju. Manjak para ne znači ni lošije filmove, ni lošije projekcije, niti lošiju organizaciju, ali znači manje gostiju koje smo u mogućnosti da pozovemo, a to je ipak bitno na festivalu. Da su ljudi koji su te filmove pravili tu, pa da možeš nešto da ih pitaš, da ih upoznaš, dogovoriš saradnju, ili bar da se znate, pa kada oni budu uspešni u nekim komisijama, da ti daju nešto para za festival.

Šta radite kada nemate signala?

U glavnom sve bitne stvari štekam na hard disku. Imam taj hrčak sindrom tako da kad nestane interneta (televiziju baš nešto i ne pratim), imam zalihe filmova, stripova i svega ostalog. Snađem se.

Milica Jokić