INTERVJU: Stevan Filipović, član žirija

Marija Stojadinović

Festival kratkometražnih filmova, Filmski front, ove godine se petnaesti put predstavio novosadskoj publici i poručio joj da kultura gubi signal, te da sve teže dolazi do publike. Sa jednim od članova žirija, Stevanom Filipovićem, rediteljem, montažerom i scenaristom, razgovarali smo o tome gde je problem nastao i kako ga ukloniti.

Ove godine ste bili u žiriju Filmskog fronta. Ta uloga, iako laskava, nosi mnogo odgovornosti, kako ste se vi snašli u njoj?

Meni je to uvek traumatično, jer znam koliko je teško napraviti film, naročito kad počinjete. I sad neko treba da seče te vaše snove, još ako vam znači festival ili nagrada, neko treba da kaže – Aha, ovaj film je bolji od onog drugog. Tako da mi iz pozicije filmadžije uvek bude teško da presuđujem o tome. Ljudi često zaborave da se mi ne bavimo matematikom i fizikom, ne postoje empirijski zakucani parametri, nešto što je meni dobro i lepo nije dobro i lepo kao takvo. To je mišljenje troje ljudi o tim filmovima i to je sve. To je uloga svakog žirija, lični stavovi i mišljenja o svim tim divnim filmovima koje smo pogledali i koji su dosta različiti i pokazuju da postoji ozbiljan rezervoar talenata koji će, nadam se, izboriti priliku da dalje rade.

Po čemu se nagrađeni film „Najtopliji dani leta“ rediteljke Maše Šarović izdvojio od ostalih?

To je tema koja je bliska skoro svakoj generaciji, posebno u tim godinama tranzicije od završetka fakulteta ka „odraslom životu“. Ni ne mogu normalno da završe faks i nađu posao, nego postoji neki vakuum, period blejanja koji je dosta karakterističan za ogroman procenat mladih, i puno se toga izgubi u tom limbu besmisla. Tema koju je jako teško precizno ubosti i artikulisati filmskim rečnikom. Filmovi koje sam gledao na tu tematiku obično se rasplinu i budu jako loši, ako je tema sporost tog letnjeg dana i tog perioda u njihovim životima, to ne znači da rediteljska interpretacija treba da bude takva. Ovde nije, ovde je to na iznenađujuće precizan i pametan način artikulisano, jako dobro napisano, odigrano. Gluma mi je u tom filmu od svih koje sam pogledao možda najbolja. Sve to zajedno. Čini mi se da je to dovoljno za titulu najboljeg filma.

Mladi autori obično počnu od kratke forme, međutim, vaš prvi film bio je dugometražni. Kako je došlo do toga?

Ja sam dosta rano krenuo da spremam „Šejtanovog ratnika“ koji je bio moj prvi film. Još pre fakulteta, za vreme bombardovanja, snimio sam sa društvom horor film i tu čak ima nekih glumaca koji su posle igrali u Šejtanu, Vujadin Milošević, Marko Mrđenović...  Već u prvoj godini fakulteta sam imao ideju za nastavak tog horora i onda sam veći deo studija paralelno radio na pripremama za Šejtana. To je bio jako ambiciozan projekat i čovek se nada da će doći do filma, ali ne može da planira. Srećom, upoznao sam producenta Branislava Jevića koji je podelio tu ideju sa nama i verovao da to može biti dobro i onda smo uradili film. Tako da sam tu fazu sa kratkim filmovima, koja je normalna i nije loša, preskočio, zbog toga što sam dobio dugometražni film. Sad kad gledam te filmove na Frontu, nekako sam pozitivno iznenađen koliko tu ima kreativnosti i prostora da se ispriča i koherentna i emotivna priča.

„Šejtanov ratnik“, „Šišanje“ i „Pored mene“ su filmovi kojima ste se proslavili, i zajedničko im je da su glavni akteri mladi i problematični. Zašto vas takvi likovi inspirišu?

Tako se pogodilo. „Šejtanov ratnik“ je vrsta romansirane autobiografije, mog odrastanja uvijenog u oblandu tog filma fantastike. „Šišanje“ nije više priča o mojoj generaciji, isto se bavi mladima, ali je spoj dveju autentičnih priča koje sam čuo i hteo da ispričam. Bilo mi je važno i zbog političkog momenta u kom smo tada živeli. A „Pored mene“ je generacija mojih studenata, inače glumica Hristina Popović je moja drugarica iz osnovne škole. Scenaristkinja Minja Bogavac i ja smo pustili mlade glumce i glumice da pričaju svoje priče i od toga smo napravili nešto što je ispalo, kako kažu, autentičan portret te generacije. I zanimljive su te priče, to je period kad mislimo da su velike promene moguće – u suštini i jesu moguće, nismo zakucani tim identitetima koji nas stave u kutiju – tad je široko polje mogućnosti promene i drugačije budućnosti i zanimljivo je istraživati, tu luduju i hormoni i nesigurnosti, sve je intenzivnije, bar nam se tako čini. A iz gimnazije ću konačno izaći s ovim novim filmovima, nadam se.

Sva tri filma naišla su na jako dobar prijem publike, naročito mlađe, koja često ima stroge kriterijume. Postoji razmak od nekoliko godina između svakog filma, pa su to i različite generacije. Kako ste doprli do njih?

Strašno je važno da ne lažeš, ni sebe ni druge. Ako znaš nešto o nečemu, onda se bavi tim temama. Ako ne znaš,ako si fejk, ljudi će to da provale. Ne možeš ti da dođeš kod srednjoškolaca i da im pričaš kako oni žive ako se pre toga nisi bavio ozbiljnim istraživanjem. Mi smo godinu dana razgovarali, zapisivali, razvijali te likove – pričam konkretno o filmu „Pored mene“ – čitali smo forume i diskusije, učestvovali u njima, imali radionice koje su trajale skoro godinu dana do te poslednje u Vojvođanskom kulturnom centru gde smo bukvalno bili sedam dana bez mobilnih telefona i interneta, kao protagonisti filma. Tu smo se ozbiljno upoznali i dobili priliku da u tom obliku krenemo da rastavljamo te likove na sastavne delove. Mi iza kamere smo podjednako učestovali u tom procesu i mi smo se otvorili. Iz toga mora da izađe nešto ako ste iole talentovani. Sve što tu dobijete morate da artikulišete u nešto dobro. Čini mi se da je autentičnost ključ, razumevanje šta su teme neke generacije, šta je njima važno, a onda u to ubacite šta je vama važno i dobijete nešto što može da traje.

Na umetničko stvaralaštvo umnogome utiče zemlja u kojoj umetnik živi. Kako je Srbija uticala na vas?

Intenzivno. Po onome što sam birao i što sam voleo u mladosti, verovatno bih se bavio samo filmom fantastike. Mi smo generacija koja je postala izrazito ispolitizovana dosta rano. Ja se sećam da sam plakao kad me nisu vodili na demonstracije devetog marta, imao sam deset godina, i meni je najvažnija stvar bila da učestvujem u tome. To potpuno karikaturalno pokazuje na kom nivou smo mi to doživljavali lično. I onda, učestvovanje na Petooktobarskim promenama i svi procesi koji su usledili posle toga. Nema umetnosti operisane od stvarnosti, to je nemoguće. Čime god da se bavite, da snimate romantičnu komediju u vreme rata, to je isto ozbiljan politički stejtment. Nije pitanje kakva je zemlja, i Švajcarska tako mirna i dosadna vas formatira kao umetnika i autora, kao što i burni istorijski periodi ostave trag na vama. Stavljeni ste u situaciju kada treba da se odredite prema stvarnosti, i to je, po mom mišljenju, dobra stvar. Ti misliš da je loše to što se dešava u Šišanju ili misliš da je dobro, šta ti misliš kakvo društvo onda pravimo? I kako ćeš ti kroz umetnost da nešto pametno prozboriš o tome ili otvoriš neka pitanja? To je lična karta, priča puno o vama, sve što radite kao umetnik, teme pričaju najviše o tome ko ste vi.

Parola ovogodišnjeg Fronta je „No signal“, sugerišući da kultura sve teže dolazi do publike. Gde je, po vašem mišljenju, nastao problem?

Ja sam ovde bio dva-tri dana i bilo je puno publike, tako da očigledno nije baš kraj. To je kompleksno pitanje, to su procesi koji traju jako dugo. Pre svega, to što su se tradicionalni mediji transformisali i prešli na internet, to je širi svetski fenomen i neki načini komunikacije neće opstati, makar ne u obliku na koji smo navikli, i to je usud istorije. I onda se ljudima koji su bili vezani za te tradicionalne medije čini da kultura nestaje. E pa, ne nestaje. Neko će gledati na internetu Netflixovu seriju umesto da ode da gleda neko ispod prosečno pozorište. Ne znam šta je tu bolje a šta gore, ne bih se određivao prema tome. Druga stvar, kultura u Srbiji je skoro svim vlastima bila poslednja rupa na svirali, vidi se kome daju taj resor. Ovoj vlasti posebno, ovde je čak osvetnički raspoložena garnitura vlasti prema kulturi. Doživljavaju većinu mislećih ljudi kao direktne neprijatelje režima, tako da postoji i ta vrsta obračuna. A treća stvar je da ljudi u publici nisu majmuni, ne možete vi da im servirate loše, glupe, dosadne, anahrone stvari decenijama i da se žalite što to niko neće da gleda. Tu sam vrlo često na strani publike, jer sam u poziciji te publike. Ako gledate neke od naših serija i gledate savremenu produkciju – pominjem serije jer su pametnije, bolje, zanimljivije od filmova trenutno – vi stvarno možete da mislite da živimo u Avganistanu, a ne u državi naslednici jedne ozbiljne tradicije, i kinematografske i televizijske. Tu smo sami krivi, ne može sve da se servira mlađoj generaciji, nego ona mora da stasa, da nauči da govori u tom umetničkom smislu, a onda će morati ozbiljno da se šiba da bi mogla da se izbori za svoju poziciju, jer od kukanja nema ništa. Da se napravi kritična masa ljudi koja će pokušati da pravi stvari koje ih stvarno zanimaju, umesto mase poslušnika koji će samo da ulaze u postojeće šeme gde umetnost uvek trpi. Ja nisam video da se neko ušemi u te postojeće mehanizme distribucije državnih sredstava i da od toga nastaju nezamislivo genijalna umetnička dela, zato što se tu napravi toliko kompromisa da na kraju ne ostane ništa od onoga što ste hteli na početku. Eto, to su tri pravca u kojima bi odgovor na to zanimljivo i važno pitanje mogao da ide.

U vezi sa tom kritičnom masom, treba pomenuti i da se vi na razne načine bavite društvenim aktivizmom, je l’ to jedan  od boljih načina da se kultura približi publici?

Nerviralo me je što ljudi ostaju pasivni i stalno izvlače džoker „ja se bavim samo umetnošću“. Ma kakvom umetnošću, druže, nemoj da se zezamo sad. Tu je jako važno, makar meni, da učestvujem. Od glasanja, pa nadalje. Ako ne učestvujem, gubim pravo da se bunim, da se žalim posle, jer sam se odrekao tog malog polja gde može promena da se napravi. To je bio moj razlog, nije mi ideja bila da približim publici ono što radim, to treba samo da komunicira, pa ako im se svidi, svidi im se. Pretpostavljam da ima i nekih ljudi, žešća manjina, koji znaju Stevana Filipovića sa Peščanika ili iz Danasa, pa bi zbog toga otišli da gledaju moje filmove. Ako funkcioniše i tako, super, ali nije mi to bio prvi motiv.

Šta vi radite kada nemate signala?

Vratim se među ljude. Imam tu sreću da imam i super porodicu i najbliži krug prijatelja, pa volim da protresem sa njima, kao kod psihijatra, sve ono što me muči ili kad izgubim signal u smislu da ne znam gde idem. I svaki put kad nisam to radio, kad sam zadržavao to za sebe, nije dobro ispalo. Na kraju vi uvek izvučete zaključak, donesete sami odluku i snosite posledice, tu nema šta. Ali taj filter koji imam mi je stvarno dragocen, samo provučem problem i signal se pojavi.

Intervju: “Klavire prevozi Ostoja“, rediteljka Sandra Mitrović

Nevena Stanisavljević

Film “Klavire prevozi Ostoja“ rediteljke Sandre Mitrović, prikazan je na otvaranju 15. Filmskog fronta. Priča je bazirana na stvarnom liku, poznatom beogradskom nosaču klavira, kog tumači Slobodan Boda Ninković. Ovaj film prikazivan je širom sveta i nagrađen na brojnim festivalima. O svemu tome, ali i o samom radu na filmu, saradnji sa glumcima, stanjem u kulturi i gubljenju signala, razgovarali smo sa producentkinjom filma, Vericom Đukić.

•         Film je rađen po stvarnom liku. Ko je Ostoja?

-           Ostoja je samo uzet kao motiv kao stvaran lik, nije reč o dokumentarnom filmu. Dosta je istraživano o njemu, išli smo na lokacije na mesta gde je on živeo, pričali smo s ljudima koji su ga poznavali i s onima  koji se sada bave  prevozom klavira, kako bi dobili što više informacija. Naravno sve je upakovano u jednu filmsku priču koja može da bude gledljiva i zanimljiva. Ostoja je jedna urbana legenda Beograda i građani ga pamte po nekim karakteristikama s obzirom na posao koji radi. U ovoj priči bila je ideja da se kroz Ostojin posao prikažu životi porodice različitih slojeva.

•         Čija je ideja bila da se napravi ova drama?

-          To je bila Sandrina ideja, ona je neko ko studira u inostranstvu i želi da se bavi temama iz zemlje odakle potiče. To je dosta zanimljivo i izazovno za svakog reditelja. Godinu dana smo radili na scenariju, pisala ga je rediteljka filma Maša Klark, a kasnije smo ušli u realizaciju samog filma.

•         Kako je došlo do saradnje između Vas i rediteljke Sandre Mitrović?

-          Sandra i ja smo školske drugarice, tako se znamo, a onda kada smo odabrale svoje profesije, ona kao reditelj i ja kao producent, spojili smo lepo i korisno i tako smo otpočele zajedničku saradnju. Počele smo da radimo na njenom prvom filmu koji je bio njen dimplomski rad na fakultetu, kasnije se saradnja nastavila.

•        U filmu se pojavljuju mladi glumci poput Dragana Sekulića koji tumači lik Šabana. Kako je bilo raditi sa njima?

-          Veoma zanimljivo, imali smo naravno kasting,gde je rediteljka odabrala ko će da tumači ulogu Šabana. On je vrlo talentovan, otvoren i mislim da je ovo bilo veliko iskustvo, kako za njega, tako i za ostatak glumačke ekipe. A veliki je izazov bio i za Sandru kao rediteljku, koja dolazi iz druge sredine, susreće se sa mladim glumcima i sa onim već dosta ostvarenim.

•        Mislite li da su mladi glumci dovoljno zastupljeni kod nas na filmu i da li im se daju prilike?

-          Mislim da jeste i da je to sada u trendu, treba svima da se daje prilika za početak, prvo ovako studentski na kratkometražnim filmovima, onda to prelazi u serije i dugometražne filmove, za koje se nadam da će ih biti više. Uvek može više i uvek može bolje. Nažalost, ljudi sada odlaze u inostranstvo gde mogu da pokažu to što znaju s obzirom na to da sigurno ima jedne od najboljih škola glume, ali koliko to dopušta kultura i tržište da se mladim glumcima pruži prilika i podrška.

•        Kako bi moglo da se poboljša?

-          Smatram da to sa moje producentske strane poboljšava budžete kulture na nekom višem nivou i  da bismo mogli da damo svima priliku, jer čim budu veća sredstva, ljudi će više raditi. Nama kulture i talenta ne manjka, ali tih nekih sredstava uvek.

• Ovaj film bio je prikazan na festivalima u Argentini i Novom Zelandu. Kako je publika tamo reagovala?

-          Na svim tim festivalima je Sandra, a ja sam ovde. Uvek se nekako i mi sami čudimo novim reakcijama publike, negde je humor sličan. Ja sam večeras prvi put imala priliku da vidim kako reaguje naša publika i da negde uporedim sa tim reakcijama kako reaguje publika tamo. Mislim da taj neki duh i energiju verujem da svi ljudi prepoznaju isto. Film je prikazan na raznim festivalima, osvojili smo i nekoliko nagrada, izdvojila bih na Rolajlandu za najbolji scenario i dva puta za najbolji strani kratki film u San Dijegu i u Meksiku na festivalu.

• Parola ovogodišnjeg Filmskog fronta je “No signal”, misleći na to da kako kultura sve teže dolazi do publike. Gde i kada je nastao taj problem?

-          Mislim da je to upravo onaj problem s finasijama koji sam već spomenula. Kada se bude to sredilo, onda ni vi nećete imati probleme prilikom održavanja ovakvog festivala.

•          Šta Vi radite kada nemate signal?

          Trudim se da prespojim kablove pa da ga nađem. 

Intervju: Filip Markovinović, selektor festivala

Tu smo zbog autora i publike, a i nama je zabavno

Danas počinje 15. Filmski front u Kulturnom centru Novog Sada. Tom prilikom razgovarali smo sa selektorom Filipom Markovinovićem.

Šta karakteriše ovogodišnju selekciju?

Ove godine, u odnosu na prethodne, selekcija je obimnija u regionalnom delu. Ideja je da Filmski front pre svega bude festival koji će biti prepoznatljiv u regionu, pa je ta selekcija malo i favorizovana. Ove godine je to još veći slučaj, zato što je najveći broj filmova pristigao iz Srbije, ovo je prva godina da imamo tu situaciju. Ta selekcija je proširena, postoji i specijalni program. Doživljavamo neku vrstu procvata domaćeg filma. Pre svega, tu su studentski radovi, koji se sada rade na nekom malo većem nivou, pošto su sufinansirani, imaju budžet, i to se oseti. U regionu je slična situacija, zato što je odmah za jedan film manje stiglo filmova iz Hrvatske. To je posledica toga što su Hrvatski audiovizuelni centar, kao i Filmski centar Srbije krenuli da izdvajaju sredstva za završne studentske radove, i da se više radi baš u domenu kratkog filma. Filmski centar Srbije je to krenuo da radi 2015., i sada je realan rok kada će početi da bude vidljivo ono što je rađeno u poslednje dve godine. Makedonija je dosta iznenadila svojim filmovima, vidi se da se dosta u to ulaže, dok se takođe vidi da se u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori ne ulaže. Kod slovenaca je sve standardno. Ozbiljnija je domaća selekcija ove godine, i približava se stranoj. To je u početku i bio cilj, da se prezentuju radovi domaćih autora koji dolaze, pa da se to uporedi sa stanjem u regionu, potom sa međunarodnom selekcijom. U jednom momentu smo razdvojili te dve selekcije, zato što je međunarodna mnogo odskakala od domaće, domaća bila tehnički loše izvedena, u nikakvim produkcionim uslovima. Sada se te dve stvari približavaju, i ne postoji više neka velika razlika.

U intervjuu pre dve godine rekli ste da Filmski front od underground-a ide ka mainstream-u. Gde se sada nalazi? Da li to odlučuje trenutna struja pristiglih filmova?

U principu, mi pratimo. U momentu kada je Front nastao, taj vid produkcije je bio dominantan. To su bili lo-fi filmovi, koje su pravili ljudi kod kuće na svojim računarima, to je bila amaterska produkcija, tu i tamo se izdvajao neko sa malo većim ambicijama. Posle toga, ta ekipa je krenula da radi ozbiljnije, pa je i festival to ispratio, i sada dolazimo do toga da se radi ozbiljno, produkcija ulazi u neke normalne tokove. Samim time i koncepcija programa to mora da prati. Jednostavno, onakvih filmova koje smo imali 2002., 2003., više nemamo. To se preselilo u neku sferu YouTube klipova i ostalo je nešto drugo. Cela situacija se menja, pa tako i festival. Jer tu smo pre svega zbog filmskih autora, pa zbog publike, a i nama je zabavno.

Kako izgleda proces selektovanja filmova za festival? Da li je zaista dovoljan samo isečak iz filma da bi procenili da li ga želite na festivalu?

U nekim slučajevima da. Pre dve godine smo imali situaciju gde je bilo više od 4000 filmova, i to je fizički nemoguće pogledati za godinu dana. Onda idem metodom brzog uzorka. Obično je prvih 50-100 filmova koji se pogledaju ključno, jer tu se već izdvoji nekih 10-15 koji su kvalitetni. Ono što pogledam kasnije, upoređujem sa time što sam već video - da li je bolje ili nije. Ako su slični, koji je bolji od ta dva, i koji onda ulazi u selekciju. Ove godine imamo situaciju da učesnici koji su prijavljivali filmove za stranu selekciju plaćaju kotizaciju. Front je do sada bio potpuno besplatan, a ove godine smo uveli da stranci moraju ipak da plate neki simboličan iznos, 5 ili 10 dolara, na kraju oni koji su baš zakasnili plaćaju 15. Ali samim time, taj prvi krug selekcije su uradili sami autori, kada su došli u situaciju da razmisle da li njihov film vredi 10 dolara. Odlučili su da li da ga prijave ili ne. Tako da, umesto 4000, ove godine je bilo 400 filmova prijavljeno u stranoj selekciji. Sa druge strane, kvalitet tih filmova je daleko veći, i skoro polovina je mogla da uđe u selekciju. Ali, onda stižu sledeći kriterijumi, razmišlja se o celini programa, treba da budu jednako zastupljeni svi žanrovi. Kratki igrani ipak preteže u celoj toj situaciji. Potom, gleda se da ne budu samo dugački filmovi, nego da unesemo dinamiku izborom nekih kraćih. Kada se izaberu filmovi koji odgovaraju po kvalitetu, onda se sklapa program.

Na FIilmskom frontu postoji malo ograničenja - gledamo igrane, dokumentarne, animirane i eksperimentalne filmove. Da li festival treba da ima svoj tip filma da bi bio uspešan?

Postoje festivali koji su tematski određeni, najčešće oni koji se bave ekologijom, ljudskim pravima, ženskim pitanjima i slično, ali mi jednostavno nismo krenuli iz neke aktivističke priče, nego se pre svega bavimo filmom. Kakav bi festival nama bio potreban, kao autorima i nekome ko radi na filmu. U tom smislu, tema festivala je otvorena, i svi ti filmski žanrovi dolaze u obzir, sve je dopušteno. Jedino imamo ograničenje što se tiče trajanja.

Da li postoji nešto što svesno tražite ili izbegavate prilikom odabira filmova?

To je čudno, kako ta stvar diše. Postoje u određenim godinama određene teme kojima se dobar deo filmova bavi. Ove godine su to neki porodični odnosi. Ima puno filmova koji se bave odnosima majka - ćerka, otac - sin i slično, to su filmovi koji stižu iz različitih delova sveta - Finske, Islanda, Rusije, Španije. Ne znam šta je to što određuje temu, verovatno postoji neko globalno pomeranje, uticaji koji važe za sve zemlje. U stranoj selekciji su filmovi iz svih delova sveta - imamo film iz Bahreina, Makaa, Urugvaja... Široka je lepeza zemalja koje učestvuju, a sami filmovi nisu toliko različiti. Verovatno su mediji i globalizacija uzeli svoje. Da li postoji određena tematika? Ne. Milism, uvek se traže filmovi koji imaju neku ličnu notu, oni imaju prednost, kada se oseti da tema koja se u filmu razmatra lično pogađa autora, to je ključno. Da film nije snimljen da bi ličilo na neki komercijalni, ili art film, nego da postoji potreba.

Koji film ste pogledali najviše puta u životu?

U određenim fazama sam gledao određene filmove. Recimo, gledao sam više puta Antonioniev Blow Up, u sledećoj fazi Vendersovo Nebo nad Berlinom, pa sam gledao Trainspotting, isto jedno 7-8 puta, zatim Linčov Lost highway, kao i Plavi somot. Mada, to sa ponavljanjem sam više radio ranije. Sada je veći broj filmova dostupan pa nemam tu potrebu.

Koliko Vam se promenio ukus kroz godine, i samim tim selekcija na Frontu?

Ja sam oduvek više naginjao nekoj, uslovno mogu reći, američkoj produkciji. Volim kada film ima priču, kada postoji prvi sloj u filmu koji je jasan i jasno vođen, a da onda to u drugom ili trećem sloju ima neku dublju poruku. U tom smislu me malo odbijaju art filmovi koji su hermetični, i nekako mi se čini da im je to i osnovni cilj, da budu hermetični, nerazumljivi, ali ima i ko to voli. To se nije menjalo. Naravno u određenim fazama postoje filmovi koji se pojavljuju, ali u glavnom su to više ti američki filmovi.

Da li postoji neki film na koji treba da posebno obratimo pažnju ove godine?

Gledajte sve! Čak i specijalni programi su odlični. Postoji program horor filmova koji nisam ja selektovao, nego je glavna šefica Nina uradila selekciju, to je specijal povodom Noći veštica koji je odličan. Pokazuje da u kratkom filmu može da se radi i taj žanr, da se napravi napetost i izgradi atmosfera. Naravno, tu su domaća i strana selekcija. Ako više naginjete zabavi, dođite na strane, a ako pak volite ozbiljnije filmove, dođite na domaće. Svakako i domaća specijalna nije ništa manje vredna od ovih što su u glavnoj selekciji. Imamo pretpremijeru filma Jedne zvezdane noći koji je rađen u izvršnoj produkciji Kino kluba Novi Sad, i premijeru filma Žbir Marka Tešovića, koji je inače prvi pobednik Filmskog fronta. To je sve u petak u 18h, vredi doći ranije.

Kada smatrate filmski festival uspešnim?

Kada nas niko ne tuče posle projekcije (smeh). Dešavale su se razne tehničke nepogode tokom različitih festivala. Ali, u principu, festival je uspešan kada ga publika poseti bar u pristojnoj do velikoj meri. Uvek je lepo kada neko od gostiju dođe i nekoga upoznaš, kada su žurke dobre i uspeju. Žurke su ključ svakog filmskog festivala, tek tamo se uspostavlja kontakt, ljudi se malo opuste i upoznaju međusobno. Kada ima gostiju sa strane, onda se tu dešavaju prave stvari.

Čemu se najviše radujete na ovogodišnjem Frontu?

Najviše me raduje što više ne učestvujem u organizaciji, ja se sada bavim selekcijom, tim finim delom posla, dok ostalo obavlja vrlo odgovoran tim filmskih radnica koje to sve drže pod kontrolom. Raduje me što organizaciona stvar samim tim i napreduje. Od momenta kada smo se povukli, stariji deo ekipe, organizacija je krenula bolje da funkcioniše. Jednostavno, posle nekog vremena, dođe i do zasićenja, tako da je ta promena dobro došla.

Moto ovogodišnjeg festivala je No signal. Kakve su prognoze za budućnost i načini opstanka u ovakvom vremenu?

To je jako teško predvideti. Taj sistem finansiranja kod nas, bukvalno možeš gledati u pasulj da li ćeš dobiti sredstva ili ne. Ono što je zapravo poražavajuće jeste to što ne postoji nikakvo pravilo - ako uradiš dobro festival jedne godine i finansiran si, ne znači da ćeš i naredne godine biti opet finansiran od strane grada, pokrajine, republike. To je tako od samog početka festivala. Trebalo je nekoliko godina da front uopšte uđe u neko razmatranje, da se finansije dobiju. Ima nekih fantastičnih skokova, recimo festival 2010. je imao prilično veliki budžet, a 2011. nikakav. Ne postoji neki realan razlog zašto je to tako ove godine, a zašto ne. To je kod nas posledica nepostojanja nekoga ko malo ozbiljnije to prati, radi evaluaciju projekata koji su odabrani, u smislu da je prisutan na njima i da zaista vidi šta je tu. Nadam se da će front od sledeće godine da se vrati u neke stabilnije izvore finansiranja, pošto je ove godine praktično podrška stigla samo od republike, i od autora filmova koji su nas izvukli dobrim delom. Tu su i neki komercijalni sponzori, što je isto novina. Uspevamo da zahvatimo i taj tržišni deo priče, ali nadamo se da institucionalna podrška neće izostati, pa da će sve moći da bude bolje, vidljivije, i najbitinije sa više gostiju. Manjak para ne znači ni lošije filmove, ni lošije projekcije, niti lošiju organizaciju, ali znači manje gostiju koje smo u mogućnosti da pozovemo, a to je ipak bitno na festivalu. Da su ljudi koji su te filmove pravili tu, pa da možeš nešto da ih pitaš, da ih upoznaš, dogovoriš saradnju, ili bar da se znate, pa kada oni budu uspešni u nekim komisijama, da ti daju nešto para za festival.

Šta radite kada nemate signala?

U glavnom sve bitne stvari štekam na hard disku. Imam taj hrčak sindrom tako da kad nestane interneta (televiziju baš nešto i ne pratim), imam zalihe filmova, stripova i svega ostalog. Snađem se.

Milica Jokić

Intervju: Život po Moskriju, reditelj Goran Nikolić

Mina Stanikić

    15. Filmski front upriličiće nekoliko novosadskih premijera domaćih autora u okviru selekcije Srbija/region, ove godine pod nazivom Switch the Channel. Jedna od njih je i premijera filma Život po Moskriju reditelja Gorana Nikolića. Ovaj film izazvao je buru zainteresovanosti publike širom Srbije, što je prava retkost kada je u pitanju studentski kratki film. Iako je u pitanju fikcija, film govori o životu Moskrija, Davora Bobića preminulog pevača legendarne rep grupe Prti Bee Gee. Tačnije, film prati povratak Moskrija na ovaj svet. U jednom sasvim drugom obliku.

O nastanku filma, njegovom opstanku i budućnosti govorimo sa rediteljem, Goranom Nikolićem:

Život po moskriju imao je premijeru na Producentskom danu, početkom juna ove godine. Reci nam nešto o nastanku i evoluciji ovog filma.

Goran: Nastanak ovog filma vezan je za klasu filmske i televizijske produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, jer je svakom student ovog smera na drugoj godini zadatak da smisle neki projekat za film, koji pitchuju, odnoso takmiče se u predstavljanju tog projekta pred komisijom. Projekat koji pobedi prelazi u fazu produkcije, a konkretno Život po Moskriju bio je projekat koleginice Lane Radošević. Ja sam u celu priču ušao tek negde mesec dana pred snimanje, međutim nakon što sam video da je scenario poput moralno osvešćenog holivudskog filma iz 40-ih, na šta sam rekao da to nema nikakve veze sa grupom Prti Bee Gee, tako da se uz mene prvobitni scenario menjao do pet dana pred snimanje. Našli smo kompromis između onoga što ja mislim i onoga što je provobitna ideja bila.

Da li si ti bio fan i poznavalac rada Prti Bee Gee-a i pre nego što si se priključio projektu?

Goran: Da, naravno, zato sam i osetio veliku odgovornost prema ovom projektu.

Kako ste se odlučili da film koji se bavi stvarnom ličnošću, i u kom se pojavljuju stvarne ličnosti u ulogama samih sebe, bude igranog, a ne dokumentarnog karaktera?

Goran: Igrani oblik preovlađuje u vežbama klasa produkcije još od kad su oni krenuli uopšte sa konceptom klasnog filma. Oni koji su ranije prilazili Mikriju i Eufratu (članovima Pri Bee Gee) sa idejama da prave film o Moskriju, uglavnom su hteli da rade nešto što bi izgledalo kao biografska melodrama u igranoj formi ili dokumentarac koji naginje ka drami, što su Mikri i Eufrat odbijali jer su smatrali da Moskri nije bio takav da bi ga taj žanr i takva poetika pratila.

Film je gostovao u zaista mnogim gradovima Srbije, čak i u onim u koje retko stižu filmovi i to na inicijativu publike. Da li ste očekivali takav publicitet?

Goran: Film je buknuo više nego što je bilo ko od nas mogao da očekuje. Ja sam u celu priču ušao jer sam znao da će ta poetika komedije doći do šire publike, ali smo se na kraju ipak iznenadili popularnošću koju je film izazvao, iako je bilo za očekivati da će jedna stonerska komedija u kombinaciji sa Prtijem, koji ipak imaju veliku bazu fanova, dopreti do nekog većeg broja ljudi.

Kako misliš da publika kojoj je Pritijev stil stran reaguje na film?

Goran: Nekome ko gleda film poput Života po Moskriju po prvi put, biće to slično iskustvo kao i kad bi prvi put čuo pesmo od Prti Bee Gee-a. Ili ćeš potpuno odlepiti na taj sumanuti pogled na svet, ili će ti se gaditi. 

INSERT THE CLEANING TAPE

U okviru specijalnog programa "Insert the cleaning tape" ovogodišnjeg jubilarnog 15. Filmskog Fronta, održaće se pretpremijera filma “Jedne Zvezdane Noći” reditelja Vuka Vukmanovića. Film je snimljen ovog proleća na lokacijama u Novom Sadu i u produkciji filmskog departmana Ženevskog univerziteta za umetnost i dizajn (HEAD - Geneva), a u izvršnoj produkciji NFC Kino Klub Novi Sad.

27.10. PETAK
18:00
"Insert the cleaning tape"

Jedne zvezdane noći, r: Vuk Vukmanović (2017, Srbija, 23’) - pretpremijera
Žbir, r: Marko Tešović (2017, Srbija, 25’) - premijera
Stars of Gaomeigu, r: Marko Grba Sigh (2017, Srbija, 24’)
Marija, r: Juraj Primorac (2016, Hrvatska, 28’)

Ulaz je slobodan.

Sinopsis:
Čuvar gradskog sata, romantično izgubljen u vremenu, pokušava da pronađe ljubaznost i lepotu života u ružnoj i surovoj realnosti koja ga okružuje. Nakon što provodi dan u gradu, upleten u vrtlog najbizarnijih situacija, stari časovničar potpuno gubi tok sa vremenom i pronalazi se u centru malog čuda.

Uloge:
Dragomir Pešić, Stefan Beronja, Ervin Hadžimurtezić, Visnja Obradovic, Milan Kerezovic Keckec, Kapor Milorad, Strahinja Bojovic, Mihajlo Bugarski, Dejan Šarković, Sanja Mikitisin, Radoje Čupić, Miodrag Petrović, Predrag Momcilovic, Pedja Marjanovic, Stefan Vukic i Isidora Vlček.

Produkcija: Filmski departman Ženevskog univerziteta za umetnost i dizajn (HEAD - Geneva)
Originalna muzika: Milan Kerezovic Keckec
Direktor fotografije: Milos Cubrilo
Dizajn zvuka: Adrien Kessler, Vladimir Raskovic i Vuk Vukmanovic
Montaža: Ivan Knežević i Vuk Vukmanovic
Kostimi i scenografija: Staša Jamušakov
Asistent kostima i scenografije: Snezana Janjic Horvat
Šminka: Danijela Čiček
Gafer: Бранислав Милинковић
Tonski snimatelj: Vladimir Raskovic
Muzički producent: Marinko Mare Vukmanović (Matrix Recording Studio)
Asistent organizatora Marko Vejinovic
Drugi asistent reditelja: Nemanja Bogdanovic
Skritper/klaper: Растко Медић
Dizajn: Marina Milanović
Izvršni producent: Nina Latinovic
Asistent režije: Dragan Nikolić
Scenario i režija: Vuk Vukmanovic

PUSH THE PANIC BUTTON (Horor selekcija)

RUN RUNNER RUN, r. Karim Shaker (2017, USA, 12')
"Laura, mlada i privlačna majka, odlazi na trčanje, kao i svakog jutra, u obližnjoj šumi. Nije ni pomišljala da će ovoga puta trčati za sopstveni život kada je napadnu misteriozni stranci."
Biće prikazan u okviru selekcije horor filmova - Push the Panic Button.
//
"Laura, a young and attractive mother, gets out to run as she does every morning through out the woods nearby her house. She could't imagine this time will be the run of her life when she got attacked by some mysterious strangers."
It will be shown as a part of horror movies selection - Push the Panic Button.

DADDY'S LITTLE GIRL, r. Chad McClarnon (2015, USA, 4')

"Ona može da promeni tvoj um."
Biće prikazan u okviru selekcije horor filmova -- Push the Panic Button, 27.10. od ponoći.
//
"She can change your mind."
It will be shown as a part of horror movies selection -- Push the Panic Button, 27th Oct at midnight.

A FATHER'S DAY, r. Mat Johns (2016, USA, 10')

"Neočekivano ujedinjeni usred ruševina sveta kakvog su poznavali, otac i ćerka odlučuju da učine taj dan posebnim, iako su već mrtvi."
Biće prikazan u okviru selekcije horor filmova -- Push the Panic Button, 27. 10. od ponoći. 
//
"Unexpectedly reunited with his daughter amongst the ruins of the world as they knew it, a father is determined to make this day special, even if they are already dead."
It will be shown as a part of horror movies selection -- Push the Panic Button, 27th Oct at midnight.

FIX YOUR ANTENNA (Međunarodna selekcija)

GENEK, r. Raushaniya Rakhimov (2017, Rusija, 15')
"Ovo je priča o samohranom roditelju koji odgaja petnaestogodišnju ćerku. On je policajac sa strogim pogledom na život. Čija istina će pobediti u konfliktu oca i deteta, to je pitanje."
Učestovao je na Kanskom i mnogim drugim filmskim festivalima.

//

GENEK (2017, Russia, 15')

"This is a story of a lone parent, bringing up a 15 years old daughter. He is a policeman and has a rough view of life. Who's truth will win in fathers and sons' conflict, that's a question."
It was shown at the Festival de Cannes and many others.

NOVE KOMŠIJE, E.G. Bailey (2017, SAD, 9')
"Koliko daleko će otići majka da bi zaštitila svoju decu?"
Učestovao je na Sundance Film Festivalu.

//

NEW NEIGHBORS (2017, USA, 9')
"How far will a Mother go to her children?"
It was shown at the Sundance Film Festival.

SEDAM MINUTA, Assaf Machnes (2016, Izrael, 13')
"Da bi se vratio kući za vikend sa ostatkom voda, novi regrut izraelskih odbrambenih snaga mora završiti poslednji zadatak u roku od sedam minuta."
Prikazan je na Berlinale - Berlin International Film Festival i mnogim drugim.

//

SEVEN MINUTES (2016, Israel, 13')
"In order to go home for the weekend with the rest of the platoon, a fresh IDF soldier has to complete a one final task in 7 minutes."
It was shown at Berlinale and many other film festivals.

PREDIGRA, r. Teresa Bellon (2017, Španija, 3')
"Ona je snažna žena koja želi da ponovo uživa u životu. On je čudak koji hoće da ispuni njena očekivanja. Vreme je za predigru. "
//
FOREPLAY ( 2017, Spain, 3’)
"She is a strong woman who strives to enjoy life again. He is an awkward man who only cares about living up to it. It's time for the foreplay."

SLUGA, r. Farnoosh Abedi (2017, Iran, 9')
"Buba je postala sluga, sluga je postao gospodar. "
//
THE SERVANT (2017, Iran, 9’)
"A bug became servant, servant became master."

STAR PEOPLE, r. Adriano Giotti (2016, Italia, 14')
"Lucio i Luna su poseban par, zaljubljeni su i boluju od anoreksije. Kada počnu da žive zajedno, njihova ljubav biće suočena sa njihovom bolešću."
//
"Lucio and Luna are a special couple , they're in love and they are anorexic. When she decides to move to Lucio's home their love will be confronted with their disease."

STAKLENI BISER, r: Tommi Seitajoki (2017, Finska, 15’)
"Dvanaestogodišnjak kopa po kantama za smeće, tražeći nešto što bi ga dovelo do nagrade."
Biće prikazan u okviru Međunarodne selekcije - Fix Your Antenna.
//
THE GLASS PEARL, (2017, Finland, 15’)
"A 12-year-old boy plunders garbage cans in a suburb, searching for something that might lead to a reward."
It will be shown as a part of International selection - Fix Your Antenna.

DARREL, r. Marc Briones Piulachs i Alen Carabanter Person (2016, Španija, 3')
"Razmenjivanje pogleda u metrou. Koliko prilika ste propustili? Darrel neće dozvoliti da mu ova pobegne."
Biće prikazan u okviru Međunarodne selekcije - Fix your antenna.
//
DARREL, Marc Briones Piulachs and Alen Carabanter Person (2016, Spain, 3')
"Exchange of glances in the subway. How many opportunities have you let slip? Darrel will do everything not to let this one escape."
It will be shown as a part of International selection - Fix your antenna.